Тровање оловом, такође познато као плумбизам и сатурнизам, је врста тровања изазвана тешким металима у телу. Мозак је најосетљивији на тровање оловом. Симптоми могу укључивати бол у стомаку, затвор, главобољу, раздражљивост, проблеме са памћењем, неплодност и пецкање у рукама и стопалима. Ово тровање узрокује скоро 10% интелектуалних инвалидитета иначе непознатог узрока а може довести и до проблема у понашању. Неки од ефеката су трајни. У тешким случајевима може доћи до тешке анемије, конвулзија, коме или смрти.
Опште информације мини|250x250пиксел|Упоредни приказ: електролитички рафинисаног чистог (99,989 %), по површни оксидисаног олова и оловне коцке велике чистоће (99,989 %) величине 1 cm³. Олово је елемент који спада у групу тешких метала. Његова атомска маса је 207,21, тачка топљења је 327,46 °C, и температура испаравања релативно ниска (између 400 °C и 500 °C). Олово је плавичасто сиви, меки метал, свежег пресека сребрнасто сјајна, али врло брзо потамни.
Због лакоће обраде, олово је пре неколико хиљада година у Кини било широко коришћено, како у легурама, тако и у процесу емајлирања порцеланских посуда. У у старом Риму његове соли су коришћене у процесу бојења, а само олово које се користи чак и за прављење посуђа.
У прошлости олово је нашло своју примену не само као боја, већ и у производњи штампаних слова, кристалног стакла, сачме, поливинилних омотача електричних каблова, батерија, гума, а као тетраетил олово у нафтној индустрији. Олово има и значајну улогу у стоматологији, као састојак амалгама. Због утврђене токсичности, олово и његова једињења су последњих неколико деценија повучени су из употребе где год је то могуће и , замењена мање токсичним материјама.
Међутим тетраоксид олово које је познатији као минијум, као идеално антикорозивно средство, и даље је у свакодневној употреби.
Фармакокинетика мини|300x300пиксел|Како стандарди безбедности олова постају строжи, све мање деце у САД има повишен ниво олова.
Фармакокинетика олова (Pb) код људи је сложена. Велики број људи на глобалном нивоу је у стању позитивног баланса олова од рођења.
У Сједињеним Америчким Државама је у последње четири деценије постигнут значајан напредак у смањењу броја деце са повишеним нивоом олова у крви (БЛЛ). Подаци за период од 1976. до 1980. године Националне здравствене агенције за исхрану указују да је око 88% деце узраста 1 до 5 година имало БЛЛс ≥ 10 μg/dl. Од тада, проценат је нагло опада, са 4,4% у периоду од 1991. до 1994. године на 1,6% током 1999–2002, и коначно на 0,8% током 2007–2010.
Националне процене геометријске средње вредности (ГМ) БЛЛ за децу узраста од 1 до 5 година значајно су опадале током времена, тако да се ГМ БЛЛ од 1976. до 1980. године кретао од 15 μg/dl до процењене ГМ БЛЛ за 2015–2016 од 0,82 µg/dl.
Према подацима из Индије ова земља има највећи број оболеле деце - више од 275 милиона, са нивоом олова у крви већим од пет микрограма по децилитру, јер стручњаци кажу да је у Индији унос олова преко хране, течности и ваздуха код деце и до пет пута већи него код одраслих, у поређењу са телесном тежином.
Гастроинтестинална апсорпција олова Проценат апсорпције олова кроз гастроинтестинални (ГИ) тракт је променљив. Деца су у већем ризику од апсорпције олова од одраслих. Апсорпција олова зависи од неколико фактора, укључујући физички облик олова, величину прогутаних честица, време проласка кроз ГИ и нутритивни статус особе која је уносила.
Апсорпција олова је обрнуто пропорционална величини честица; што је честица мања, олово се потпуније апсорбује. Дакле, излагање оловној прашини доводи до веће апсорпције од излагања еквивалентној количини олова из чипова оловне боје.
Апсорпција олова се повећава када је присутан и недостатак гвожђа, цинка и/или калцијума. Апсорпција олова је такође повећана неухрањеношћу, при чему се апсорпција олова смањује ако су у исхрани фосфор, рибофлавин, витамин Ц и витамин Е. Нискоенергетски (калорични) унос и унос са високим садржајем масти су повезани са повећаном апсорпцијом олова.
Апсорпција олова је обрнуто пропорционална хронолошкој старости. Генерално, отприлике 30–50% олова које унесу деца се апсорбује, у поређењу са отприлике 10% олова које уносе одрасли.
Апсорпција олова преко коже Елементарно и неорганско олово се не апсорбује кроз нетакнуту кожу. Органска једињења олова (нпр тетраетил олово) се може апсорбовати кроз кожу.
Апсорпција олова инхалацијом Ако се удахне у стању финих честица, олово се може апсорбовати директно кроз плућа или га мукоцилијарно стабло може пренети до грла, где се прогута и апсорбује преко гастроинтестиналног система.
Количина унетих честица олова која се јавља кроз респираторни систем зависи од: величине честица, респираторног волумена пацијента, количине депозиције мукоцилијарног клиренса удахнутог олова. Највећи део (скоро 100%) олова удахнутог као испарење апсорбује се директно кроз плућа.
Дистрибуција олова у телу Апсорбовано олово које се не излучује првенствено се размењује између следећа три система: Крв Меко ткиво (јетра, бубрези, плућа, мозак, слезина, мишићи и срце) Минерализација ткива (кости и зуби) Крв Након апсорпције, олово улази у крвни систем. Олово у крви се првенствено налази у црвеним крвним зрнцима (РБЦ). Иако крв углавном носи само мали део укупног оптерећења тела оловом, она служи као почетни резервоар апсорбованог олова и дистрибуира олово по целом телу, чинећи га доступним другим ткивима, мада крв служи и за излучивање.
Полувреме елиминације олова у крви одраслих људи процењено је на 1 месец, док код деце може бити и до 10 месеци.
Приближно 99% олова у крви је повезано са еритроцитима; преосталих 1% се налази растворено у крвној плазми, која преноси олово између различитих система. Олово у крви је такође важно јер је БЛЛ најраспрострањенија мера изложености олову. Мање осетљиви еритроцитни протопорфирин (ЕП) тест се такође користи као индиректна потврда повишеног БЛЛ. ЕП тестови, међутим, не мере укупно оптерећење тела и повишени су у другим процесима болести као што је недостатак гвожђа.
Меко ткиво Олово се брзо дистрибуира у мека ткива путем крви која дистрибуира олово у различите органе и ткива. Студије на животињама показују да јетра, плућа и бубрези имају највећу концентрацију олова у меким ткивима одмах након акутног излагања. Мозак је такође место дистрибуције, олова па тако у хипокампусу може доћи до селективне акумулације олова у мозгу.
Деца задржавају више олова у меким ткивима него одрасли.
Полувреме елиминације олова у меким ткивима је приближно 40 дана.
Минерализација у ткивима Већина задржаног олова у људском телу се на крају депонује у костима. Кости и зуби одраслих садрже више од 90% укупног терета оловна у телу, док је тај ниво нешто нижи и износи око 75%.
Олово у минерализирајућим ткивима није равномерно распоређено, са акумулацијом у деловима костију који су подвргнути најактивнијој калцификације у време излагања.
Кост се посматра као двоструки одељак, са релативно плитким лабилним одељком (трабекуларна кост), где је полувреме елиминације 90 дана, и дубоким инертним преградом (кортикална кост), где полувреме елиминације може бити 10-30 године. Лабилна компонента лако размењује коштано олово са крвљу, док се олово у инертној компоненти може чувати деценијама. У временима физиолошког стреса, тело може да мобилише залихе олова у костима, чиме се повећава ниво олова у крви.
Мобилизација олова из кости у крв се повећава током периода трудноће, лактације, менопаузе, физиолошког стреса, хроничне болести, хипертиреозе, болести бубрега, прелома костију и поодмаклог узраста, а погоршава се са недостатком калцијума. Сходно томе депоноване количине олова представљају посебан ризик јер је су потенцијални ендогени извор олова који може да одржи БЛЛ дуго након што се излагање заврши.
Зуби се такође сматрају делом терминалног одељка. Олово се акумулира у зубима током дужег периода, посебно у дентину дечијих зуба, што може омогућити мерење кумулативне изложености олову.
Излучивање Већина олова апсорбованог у тело се излучује или путем бубрежног клиренса преко мокраће или путем билијарног клиренса преко фецеса. Проценат излученог олова и време излучивања зависе од бројних фактора. Значајни пад БЛЛ код особе може потрајати неколико месеци, или понекад година, чак и након потпуног уклањања из извора изложености. За клиничаре који процењују пацијента са потенцијалним тровањем оловом важно је да испитају потенцијалну тренутну и рану изложеност олову и потраже друге факторе који утичу на биокинетику оловом (нпр лоша исхрана).
Кинетика мајке и фетуса Олово лако пролази кроз плаценту, а фетус задржава олово кумулативно током целе гестације. Специфични здравствени проблеми, као што су неухрањеност и недостатак гвожђа, могу довести до веће апсорпције олова код мајке. Повишени нивои олова код мајке касније резултују већом дистрибуцијом олова на фетус.
Механизми токсичности Олово нема физиолошку улогу у људском телу, већ има бројне штетне механизме токсичности. Олово има висок афинитет према сулфхидрилним групама. Због тога је посебно токсичан за више ензимских система, укључујући оне потребне за синтезу хема (ферокелатаза) и антиоксиданте (супероксид дисмутаза, каталаза, глутатион пероксидаза).
Многи од токсичних ефеката олова такође су резултат његове инхибиције ћелијске функције која захтева калцијум. Олово се везује за протеине активиране калцијумом са много већим (105 пута) афинитетом од калцијума. Интеракција олова и калцијума са ћелијским структурама зависи од концентрације присутних слободних јона (Pb 2+ и Cа 2+ ). Pb 2+ и Cа 2+ се такмиче на плазма мембрани за транспортне системе, који утичу на њихов улазак или излазак (Cа 2+ канали и Cа 2+ пумпа.) Интраћелијски Cа 2+ је пуферован протеинима, ендоплазматским ретикулумом и митохондрије; Pb2+ ремети ову интрацелуларну хомеостазу Cа2+. A (Ca2+)-(Pb2+)-(Pb 2+ ) на митохондријама. Pb 2+ ступа у интеракцију са бројним ефекторским механизмима зависним од Cа2+, као што су калмодулин, протеин киназа C, Cа2+ зависни K+ канали у плазма мембрани и ослобађање неуротрансмитера.
Претпоставља се да олово изазива више оксидативног стреса код жена и више регулације гена који реагују на оксидативни стрес, док мушкарци имају више протеолитичке деструкције; у оба случаја долази до стварања измењених/денатурисаних самосаставних састојака који изазивају упалу и губитак хомеостазе неуронских и имунолошких функција.. Симптоми тровања оловом 250px|мини|Тровање оловом има много штетних ефеката на тело. 1. Главобоље, раздражљивост, умор, потешкоће са спавањем, тешкоће у учењу или концентрацији, агресивно понашање 2. Бол у трбуху, затвор, повраћање, мучнина, губитак тежине. 3. Губитак слуха 4. Анемија, неуобичајено бледило, успорен раст, напади, кома, неправилан ход 5. Оштећење бубрега, губитак апетита 6. Смањење сензација 7. Слабост мишића Тровање оловом је најчешће хронично стање, које ретко узрокује акутне симптоме. Са или без акутних симптома, тровање на крају има неповратне ефекте (когнитивни дефицити, периферна неуропатија, прогресивна бубрежна инсуфицијенција).
Ризик од когнитивног оштећења повећава се када концентрација олова у целој крви током дужег временског периода износи 10 μg/dl (0.48 μмол / Л), иако може бити у нижим концентрацијама. Остали симптоми (абдоминални грчеви, болови са леве стране, тремор, промене расположења) су могући ако је концентрацијом олова у крви> 50 μg/dl (> 2.4 μмол / Л).
Енцефалопатија се развија када је концентрацији олова у крви> 100 μg/dl (> 4,8 μмол / л).
Код деце, акутно тровање оловом може изазвати раздражљивост, смањену пажњу и акутну енцефалопатију. Едем мозга који се развија након 1-5 дана, узрокујући трајно озбиљно повраћање, поремећај кретање, промене у свести, конвулзивни синдром и кому. Енцефалопатији може претходити неколико седмица раздражљивости и смањена активност игара. Хронично тровање оловом код деце може изазвати олигофренију, нападе, агресивно понашање, развојно заостајање, хронични бол у трбуху и анемију.