Различите ситуације могу раздвојити родитеље од детета на неко време, а током тих периода немогуће је да модулирају бригу о својој деци. Потреба да зараде за живот често одваја родитеље од деце на неколико сати дневно, током целе недеље. Породичне буре, као што су развод, смрт једног родитеља или продужено боловање које захтева хоспитализацију, такође раздвајају децу од родитеља.

Велике катастрофе – рат, поплаве, оскудица – могу изместити целу популацију. Развојни психолози дуго се интересују за последице одвајања деце од родитеља. Они настоје да схвате како одвајање утиче на развој у време када се деси, и како може утицати на каснији развој. Ово знање може омогућити осмишљавање успешних терапија за децу која су погођена таквим одвајањима.

Привремена одвајања од родитеља Када се о деци брину особе које нису део породице, током једног дела сваког радног дана, док њихови родитељи раде, може се рећи да та деца доживљавају релативно благи облик одвајања од родитеља. Многи истраживачи су уверени да различити облици дневног збрињавања деце, уколико су високог квалитета, немају трајне негативне ефекте на каснији развој деце. Међутим, неки тврде да без обзира на квалитет, продужено дневно збрињавање деце млађе од годину дана има трајне негативне ефекте.

Други облици одвајања јављају се када мала деца морају да буду хоспитализована. Неколико студија процењивало је ефекте хоспитализације на каснији емоционални развој. На пример, Ратер је испитивао 400 десетогодишњака да би утврдио да ли је рана хоспитализација утицала на њихов каснији психолошки развој. Утврдио је да једна хоспитализација која траје до 8 дана, пре узраста од 5 година, не доводи до емоционалних или бихејвиоралних поремећаја који се могу уочити на узрасту од 10 година.

Међутим, показало се да су поновљене хоспитализације биле повезане са проблемима у понашању и деликвенцијом у каснијем детињству. Као што је раније истакнуто, мора се бити опрезан при тумачењу резултата истраживања у којима су разлике у искуству природне, а не резултат експерименталне манипулације. Због тога је и Ратер разматрао и друга могућа објашњења ових налаза. На пример, каснији психолошки проблеми могу бити резултат стреса због дуготрајне болести, а не одвајања детета од родитеља. На другу могућност указала су истраживања у којима је утврђено да деца која су више пута хоспитализована чешће долазе из социјално и економски угрожених породица, него деца која нису била хоспитализована. Негативни ефекат поновљених хоспитализација може бити мање одраз поремећених социјалних односа услед одвајања, а више одраз хронично тешких животних услова или лошег здравља.

Трауматичнији облици одвајања често се дешавају у време ратова. Током раних 40-тих година двадесетог века, немачке ваздухопловне снаге спровеле су кампању интензивног бомбардовања цивилног становништва Лондона и других енглеских градова. Велики број енглеске деце је тада послато да живе у сигурнијем окружењу на селу, код рођака, у хранитељским породицама или у другим облицима организованих специјалних група за живот деце, док су њихови родитељи остајали у градовима. У једном истраживању, праћене су реакције једне групе такве деце узраста од неколико месеци до 4 године. Установљено је да су многа деца била узнемирена одвајањем од родитеља. Међутим, када су ова деца испитивана 20 година касније, нису утврђени случајеви менталних поремећаја; њихово понашање као зрелих особа, било је у нормалним оквирима.

Продужено одвајање од родитеља Екстремни облик сепарације доживљавају деца која почетак живота проведу у институцијама за незбринуту децу, јер су им родитељи мртви или не могу да брину о њима. Пошто те институције имају детаљне податке о збринутој деци, изучавања деце одрасле у институцијама пружају најсистематичније податке о утицају постојања више старатеља и лоших услова на каснији социјални и интелектуални развој.

Деца из сиротишта мини|Деца из Авганистана док чекају негу. Класично лонгитудинално истраживање деце одрасле у сиротишту спровео је Денис са колегама у сиротишту у Либану. Деца су доведена у сиротиште убрзо након рођења. Од када су била тамо, добијала су мало пажње; био је по један старатељ на сваких десеторо деце. И сами старатељи су одрастали у сиротиштима до своје 6. године, када су пребачени у другу институцију. Према Денису, старатељи су поклањали мало пажње индивидуалним потребама деце или њиховим темпераментима. Ретко су причали са децом, нису реаговали на њихове ретке вокализације и ретко су се играли са њима током купања, облачења, пресвлачења или храњења. Уместо тога, остављали су бебе да по цео дан леже на леђима у креветима, а одојчад да седи у оградици само са једном лоптом за игру. Штетни ефекти овог ниског нивоа стимулације и људског контакта били су евидентни након годину дана. Иако су на узрасту од 2 месеца деца била нормална, на основу мера са скале за одојчад, Денис је утврдио да је њихов интелектуални развој био упола спорији када их је тестирао са годину дана.

Даља развојна судбина ове деце зависила је од њихове даље неге. Она која су била усвојена показала су невероватан напредак. Деца која су усвојена пре 2. рођендана нормално су функционисала када су била тестирана 2 или 3 године након усвајања, а она која су била усвојена током наредне 4 године, показивала су само знаке благе заосталости у интелектуалном функционисању. Деца која су остала институционализована била су далеко лошија. Са 6 година, девојчице су премештене у једну институцију, а дечаци у другу. Институција за девојчице била је налик првом сиротишту, са мало стимулативног искуства и буквално без посвећивања пажње појединачном детету. Када су ове девојчице тестиране, на узрасту од 12 до 16 година, утврђено је да су толико интелектуално заостале да не би биле у стању да функционишу у модерном друштву. Једва су могле да читају, нису знале да гледају на сат, нису знале да окрену седам бројева на телефону или да врате кусур у продавници. Исход за дечаке је био значајно другачији. Институција у коју су пребачени пружала им је много више интелектуалне стимулације и разноврсније искуство него што су имали у сиротишту. Штавише, имали су честе контакте са запосленима у институцији, који су долазили из околних заједница.

Као последица тога, када су тестирани на узрасту од 10 до 14 година, дечаци су показали значајан опоравак у односу на почетни интелектуални заостатак. Иако је њихово постигнуће на стандардизованим тестовима било испод норми и ниже од постигнућа усвојене деце, било је у оквирима који су им омогућавали функционисање у друштву.

Деца одгајана у добро опремљеним институцијама мини|Деца бескућници. Црна слика добијена у Денисовом истраживању подстакла је даља истраживања деце одрасле у институцијама за збрињавање, са циљем да се утврди да ли су негативни ефекти које је он утврдио последица посебних облика институционалне неге. У једном истраживању испитивано је 65 енглеске деце радничког порекла, која су од рођења до друге године одгајана у институцијама за напуштену децу. Институције су биле врло квалитетне. Деца су добро храњена, особље добро обучено, било је пуно играчака и књига. Међутим, смењивање и распоред особља онемогућавао је формирање блиских личних односа између деце и одраслих.

Истраживачи су утврдили да је о сваком детету, до његове друге године, бринуло 24 васпитача. До узраста од 4½ године, о сваком детету је бринуло чак 50 васпитача. Оваква ситуација није погодовала развоју оне врсте интимног знања и старања за које се претпоставља да леже у основи брижног старања. Истраживачи су процењивали развојни статус деце на узрасту од 4½ и 8 година, и поново када су имала 16 година.

Деца су груписана у три категорије:

Деца која су остала у институцијама. Деца која су враћена породицама након узраста од две године. Деца која су усвојена на узрасту од 2 до 8 година.

Ради поређења, истраживачи су процењивали и групу деце из радничких породица која су увек живела у својој породици. Напуштање институције имало је позитивне ефекте на децу, као што је указивало и Денисово истраживање. Али, колико разлике је правило, зависи од врсте средине у коју су деца отишла, и који је аспект психолошког функционисања посматран. Један од изненађујућих налаза је био да деца која су враћена својим биолошким породицама нису напредовала као деца која су била усвојена. Усвојена деца су имала виша постигнућа на стандардизованим тестовима интелектуалног функционисања, и била су успешнија у читању.

Квалитет односа између усвојене деце и њихових старатеља, такође је био бољи. Скоро сва усвојена деца развила су узајамну афективну везаност са старатељима, без обзира на узраст када су усвојена. То није био случај са децом која су враћена својим биолошким родитељима. Што су била старија када су напустила институцију, мања је била вероватноћа да развију узајамну афективну везаност.

Један од разлога зашто су усвојеничке породице могле бити боље од биолошких јесте у томе што многе породице које су узеле натраг децу нису биле срећне што их имају. Многе мајке су прихватале одговорност само зато што су деца била њихова. Деца су се често враћала у породице где је било друге деце која су захтевала мајчину пажњу, или у породице са очухом који није био заинтересован за њих. Супротно томе, већина родитеља који су усвајали децу били су старији парови без деце, који су их желели и поклањали им доста пажње. Такође, већина породица у којима су деца усвојена била је финансијски у бољем положају него што су биле биолошке породице деце.

Једна област у којој је забележено да је већина институционализоване деце заостајала у односу на контролну групу, јесу њихови социјални односи у школи. Обе групе претходно институционализоване деце оцењене су као »претерано пријатељске«. Имала су »скоро неутаживу жељу за пажњом одраслих и проблеме у формирању добрих односа са вршњацима«. Зашто су ова деца имала тешкоће у социјалним односима у школи али не и код куће, није јасно. Можда су им рана искуства у институцији умањила способност формирања вршњачких односа. Друго објашњење је да су научили стилове интеракције који су били прикладни за институцију, али неадекватни ван ње.

Хранитељске породице обезбеђују алтернативу животу у институцијама. Деца у једном истраживању су живела са породицом Тарнер у Санта Феу, Нови Мексико. Када су деца поново испитивана на узрасту од 16 година, утврђени су слични обрасци. Деца која су враћена биолошким родитељима показивала су високу стопу асоцијалног понашања. Она која су усвојена у нове породице, нису, али чак и она деца која су развила нормалну афективну везаност са старатељима имала су тешкоће у односима са вршњацима и друштвом у целини, када су били тинејџери.

Напредак код већине деце која су напустила институције за збрињавање говори против теорије о постојану критичног периода за развој афективне везе само током раног одојаштва. Иако је уређење енглеских институција онемогућавало формирање емоционалних веза између деце и старатеља, већина деце која су усвојена у нове породице развила је афективну везаност са својим новим родитељима, иако су била старија од две године. У исто време, ово истраживање потврђује идеју да карактеристике средине у којој дете касније живи одређују да ли ће, или не, недостатак ране афективне везаности бити трајни проблем, пошто су деца која су враћена у равнодушне биолошке породице ређе образовала афективне везе.

Изолована деца мини|Дивље дете по имену Виктор.|лево Најекстремнији забележени случајеви занемаривања су они када су деца била одвојена не само од родитеља, већ од људи уопште. Током последњих 200 година, откривено је неколико случајева ове такозване дивље деце, од којих је најпознатије дивље дете, Виктор. Оваква деца увек су изазивала пажњу јавности, јер је сама идеја да је тако мало дете препуштено само себи у природи, више него драматична. Али, обично су непознати услови њихове изолације као и услови у којима су живела пре изолације. Последично, ретко је могуће извући чврсте закључке о ефектима њиховог искуства током изолације.