мини|Лаврентијева хроника Лаврентијева хроника је једна од најстаријих сачуваних руских хроника, настала у XIV веку.
Сачуван је у јединој пергаментној копији из 1377. године, коју је написао монах Лаврентије по наређењу великог кнеза Суздалско-Нижњег Новгорода Дмитрија Константиновича. У почетном делу садржи „Повест прошлих времена“, најранију познату руску хронику, коју је приредио игуман Силвестар Т.1. I. II. Лаврентьевская и Троицкая летописи.— СПб: Типография Эдуарда Праца, 1846; 2-е изд. / Под ред. Е. Ф. Карского. Вып.1-3. — Л., 1926—1928. (переиздания: М., 1961; М., 1997, с новым предисловием Б. М. Клосса; М., 2001).
Рукопис се чува у Руској националној библиотеци у Санкт Петербургу, број Ф.IV.2. Летопис је добио име по имену монаха Лаврентија, који је у колофону потписао ову књигу.
Лаврентијев летопис је утицао и на касније летописе – Тројицки летопис, Новгородско-софијски свод итд.
Историја открића и објављивања Не касније од краја 16. века и до почетка 18. века Лаврентијевски летопис се чувао у Рождественском манастиру у граду Владимиру. Затим је рукопис завршио у приватној колекцији. Године 1792. купио ју је гроф Мусин-Пушкин (по његовом имену у старој историографији, на пример, од Н.М. Карамзина, Лаврентијева хроника је названа Пушкинов лист). Овај га је дао Александру I. Године 1811. цар је пренео хронику у Царску јавну библиотеку (данас Национална библиотека Русије), где се рукопис чува и данас.
Први пут је у потпуности објављен 1846. године у Комплетној збирци руских летописа (1. том).
1872. године рукопис је делимично објављен фототипски (хроника је излазила само до 1110. године, односно само „Повест прошлих времена“)Летопись по Лаврентьевскому списку. Издание Археографической комиссии. — СПб, 1872. (2-е изд. — СПб, 1897).
Референце
Категорија:Словенска писменост Категорија:Руска књижевност