мини|Анита Крон Трасет у панталонама, Норвешка, 2013 мини| Амазонка носи панталоне и штит са причвршћеном тканином са узорком и тоболац. Старогрчки алабастрон, око 470 п. н. е, Британски музеј, Лондон. Панталоне су се први пут појавиле у историји међу номадским степским људима у западној Европи. Степски људи су били група номада различитих етничких група који су живели на евроазијским степама. Археолошки докази сугеришу да су и мушкарци и жене носили панталоне у том културном контексту. Међутим, током већег дела модерне историје, употреба панталона је била ограничена на мушкарце. У многим регионима ова норма је примењивана не само друштвеним обичајима већ и законом. Међутим, постоје многи историјски случајеви када су жене носиле панталоне пркосећи овим нормама, као што је покрет за права жена из 1850-их и из разних разлога, укључујући удобност, слободу кретања, моду, прерушавање (посебно за одбегле робове ), покушаји да се избегне родна разлика у платама и покушаји да се успостави оснажени јавни идентитет за жене. Нарочито у 20. и 21. веку, обичаји и закони који ограничавају овај начин облачења су драматично опуштени, одражавајући све веће прихватање и нормализацију ове праксе.

Разни амерички градови су у 19. и 20. веку донели законе који женама забрањују да носе панталоне. Представник међу њима био је закон из 1863. који је усвојио Надзорни одбор Сан Франциска који је криминализовао појављивање у јавности у „одећи која не припада његовом или њеном полу“, иако су слични закони постојали у Коламбусу, Охајо (изгласан 1848); Чикагу, Илиноису (изгласан 1851); Хјустон, Тексас (изгласан 1864); Орландо, Флорида (изгласан 1907), и отприлике двадесетак других америчких градова. (Закони против кросдресинга наставили су да се усвајају све до 20. века, а Детроит, Мичиген и Мајами, Флорида, донели су законе тек 1950-их.)

Поред тога, постојећи закони, као што су статути против скитница, стављени су на снагу како би се осигурало да се жене облаче у складу са родним нормама тог времена. Један такав пример би био њујоршки статут против скитница из 1845. године, који каже да „свака особа којој је лице обојено, обезбојено, прекривено или сакривено, или је на други начин прикривено, на начин срачунат да спречи да буде идентификовано, и која се појављује на било ком путу или јавном путу, или на било ком пољу, парцели, шуми или ограђеном простору, може бити гоњена и ухапшена.” Овај закон је коришћен за кривично гоњење жена због кросдресинга, уз образложење да њихово облачење ван родних норми представља „прерушавање“. Бостон је користио сличне законе против скитница да ухапси Ему Снодграс и њену пријатељицу Харијет Френч 1852. године. (Снодграс ће поново бити ухапшена у Кливленду 1853, а Френч ће поново бити ухапшена у Њујорку 1856) Францускиња је наводно прекршила конвенцију како би тражила могућности за посао отворен само за мушкарце: тврдила је за New York Daily Times да би могла да „добије већу плату“ обучена као мушкарац.

Закони против скитница су такође коришћени за хапшење Џени Вестбрук у Њујорку, 1882. и 1883. године. Попут Харијет Френч у Бостону, Вестбрукова је идентификовала прилике за посао као разлог за њен кросдресинг: „Њен изговор је био да је могла да зарађује 20 долара недељно под својом маском, док би јој као продавачици у модерној радњи плата била само једна трећина тог износа“.

Учења ортодоксних Јевреја и неких хришћанских деноминација, као што су методисти конзервативног покрета, настављају да налажу женама да носе хаљине пуне дужине, а не панталоне како би задржале оно што виде као разлику полова.

Рана реформа облачења алт=Црно-бела слика Мери Вокер док носи одело, гледајући у камеру са десном руком испод сакоа.|мини| Мери Едвардс Вокер, око 1870. Вокер је више пута хапшена због облачења у мушко одело. Године 1851. рана заговорница права жена Елизабет Смит Милер упознала је Амелију Блумер са одећом која је првобитно била позната као „турска хаљина“, која је имала сукњу до колена преко панталона у турском стилу. Блумер је дошла да заговара и промовише ову одећу, укључујући упутства за њену израду, у The Lily, новинама посвећеним „Еманципацији жене од неумерености, неправде, предрасуда и нетрпељивости“. Ово је инспирисало помаму за овом одећом, која је постала позната као женске панталоне.

Елизабет Кејди Стентон, Сузан Б. Ентони и Луси Стоун, друге ране заговорнице женских права, такође су усвојиле овај стил облачења 1850-их, називајући га „хаљином слободе“.

У исто време, неке раднице, посебно жене које раде на коповима угља у области Виган, почеле су да носе панталоне испод кратке сукње као практичну компоненту своје униформе. Ово је привукло пажњу јавности, а разни фотографи су направили записе о неконвенционалном начину облачења жена од средине до краја 19. века.

Још једна жена која се јавно залагала за реформу одевања била је Мери Едвардс Вокер, аболициониста и хирург из грађанског рата. Вокерова, који је носила женске панталоне док је радила у војној болници, написала је 1871. да женска одећа треба да „штити особу и омогућава слободу кретања и циркулације, а не да њену особу чини робом“. Вокерова је отворено носила мушке панталоне, а више пута је хапшена због ношења мушке одеће (њено прво хапшење било је 1866. године, у Њујорку, а коначно хапшење 1913. године, у Чикагу, у доби од 80 година.

Мењање норми

20. век мини|1897: Британска реклама која приказује женске бициклистичке панталоне

Сједињене Државе и Европа

1890-1914 Према Валерији Стиле, до краја 19. века, Парижанке су чешће носиле панталоне него Енглескиње и Американке, вероватно зато што су панталоне представљане као модеран предмет у Француској, а не као квази-феминистичка изјава. До 1895. године, многе америчке девојке из средње класе усвојиле су бицикл и женске панталоне и почеле да себе називају „Нове жене“, упркос отпору друштва. У међувремену, ове ране женске панталоне су биле разноврсне у складу са њиховом употребом за гимнастику, купање, вожњу бициклом или забаву.

Ажурирана верзија женских панталоне, за спортску употребу, представљена је 1890-их када је женски бициклизам ушао у моду. Како су активности попут тениса, бициклизма и јахања постале популарније на прелазу векова, жене су се окренуле панталонама или пумперицама да би се обезбедила удобност и слобода кретања у овим активностима, а неки закони су дозволили ношење панталона жена током ових активности.

1914–1920 Током Првог светског рата (1914–1918), многе жене у земљама као што су Француска, Уједињено Краљевство и Сједињене Државе биле су регрутоване да раде у фабрикама, посебно у фабрикама муниције, да би помогле ратне напоре или да замене мушкарце у услужним секторима, као што је јавни превоз. Док су многи мушкарци били послати на линију фронта да се боре, њихове жене су често почеле да носе панталоне или радне комбинезоне у фабрикама ради веће безбедности и удобности. Временом су жене развиле специфичне дизајне прилагођене практичним потребама индустријских радница. Иако се сматрало храбрим јер су при томе изазивале норме облачења, што су околности налагале, женске панталоне су током ратних година стекле одређену друштвену прихватљивост.

Међутим, хапшења жена у панталонама нису престала. На пример, 1919. године, раднички вођа Лујза Капетиљо постала је прва жена у Порторику која је носила панталоне у јавности. Капетиљо је послата у затвор због онога што се тада сматрало злочином у Порторику, иако је судија касније одустао од оптужби против ње. Поновила је овај чин побуне поново силазећи са брода на Кубу где судија није био тако благ што је довело до њене казне.

1920-их мини|Жене у пумперицама 1924 Током послератних година раних 1920-их, чини се да су француски и амерички произвођачи одеће били збуњени око тога коју врсту одеће да праве за жене, јер су неки сматрали да би требало вратити предратне норме, док су други тражили путеве напред и еволуцију. Пошто је економија још увек била у расулу, а одређене тканине у недостатку, то је приморало дизајнере да буду креативни, при чему се већина у почетку фокусирала на нове типове и дизајне сукњи и хаљина. У међувремену, међутим, након што су стекле више друштвено-економске независности радећи плаћени посао у одсуству својих мужева, жене у многим земљама су успешно водиле кампању за право гласа, добијајући већу политичку моћ и друштвену аутономију. Атлетизам и спорт су све више прихватани као активности за жене, ношење прикладнијих панталона које су све мање називане женске, и више нису експлицитно повезане са феминистичким активизмом.

Жене су све више носиле панталоне као одећу за слободно време 1920-их и 30-их година, а запослене жене, укључујући и жене пилоте, често су носиле панталоне.

1930-их Глумице Марлен Дитрих и Кетрин Хепберн су често фотографисане у панталонама 1930-их, показујући како се стил проширио из радничке класе, а Дитрихова се славно појављивала у црном смокингу и одговарајућој федори на премијери филма Знак крста 1932. године.

Еленор Рузвелт је постала прва прва дама која се појавила у панталонама на свечаној функцији, председавајући Ускршњим јајима 1933. у панталонама за јахање, што је последица тога што није имала времена да се пресвуче после раног јутарњог јахања. Међутим, чинило се да је прихватила неконвенционалну околност, позирајући за фотографију у панталонама на јужном портику Беле куће.

Vogue је представио своје прво издање жена које су носиле панталоне 1939.

1939–1945 Током Другог светског рата (1939–1945), историја се поновила у већем обиму, са више жена него у Првом светском рату које су се шишале и облачиле панталоне да би безбедније радиле у фабрикама док су мушкарци ишли на бојна поља. У периоду 1942–1945, више Американки је радило него икада раније. За разлику од претходних деценија, амерички произвођачи нису тражили инспирацију од париских модних дизајна, већ су развили сопствене стилове одеће, у границама које је поставила ратна потреба. Доступни су били само памук, мешавина вуне или синтетика као што је рајон; тканине резервисане искључиво за војну употребу укључивале су чисту вуну (униформе, војни капути и ћебад) и свилу и најлон (првенствено за падобране). Било је мало боја и украса, јер су се сматрали непримерено разметљивим и непатриотским у време рата, када су очување и самодисциплина били критични. Жене које су радиле на индустријским пословима у ратној служби носиле су панталоне својих мужева.

Слично томе, у Британији, због рационализације одеће, многе жене су почеле да носе цивилну одећу својих мужева на послу док су њихови мужеви били одсутни у оружаним снагама. То је делимично било зато што су на њих гледали као на радну одећу, а делом зато да би се женама омогућило да задрже свој додатак за одећу за друге сврхе. Како се мушка одећа дотрајала, биле су потребне замене, тако да је до лета 1944. објављено да је продаја женских панталона била пет пута већа него претходне године.L.W.N. Smith. Clothes Rationing in World War 2

1946–1959 мини|Одри Хепберн носи црне панталоне и ролку За разлику од међуратног периода, женске панталоне су направиле трајан продор након Другог светског рата, и као комад одеће за свакодневну употребу и као модни израз. У послератној ери панталоне су још увек биле уобичајена лежерна одећа за баштованство, дружење и друге активности у слободно време; међутим, осим за слободно време, само су их глумице попут Марлен Дитрих, Кетрин Хепберн и Одри Хепберн или друге модне жене попут Коко Шанел носиле у јавности за свакодневну употребу. Генерално, већина жена се вратила на сукње и хаљине као стандардну одећу на радним местима као што су канцеларије до касних 1950-их. Тек када су капри панталоне постале модерне касних 1950-их, значајне промене су почеле да се манифестују.

1960-их и 1970-их алт=Манекен лутка обучена у дизајнерско смокинг одело женског кроја.|десно|мини|240x240пиксел| Ив Сен Лоран, смокинг, 1966.