Историја Дубровника

Историја Дубровника обухвата време од раног неолита до данас. Током старог века, овде се налазио мањи антички лучки град, током средњег века град је био центар једне делимично независне републике, да би крајем новог века постао духовно и културно седиште католичких Срба на јадранском приморју. Данас је то један од најзначајнијих културних и туристичких центара југоисточне Европе и најјужнији град Републике Хрватске.

Кроз своју прошлост био је стециште и поприште судара многих светских струјања и интереса. Због скученог простора његови бродови су се отискивали широм света, а трговачки каравани су продирале далеко у његову позадину. Стално окружен јачима од себе, град је подигао чврсте бедеме ради своје одбране, али у својој одбрани много више се користио дипломатијом него војном силом.

Најранија историја града

У залеђини Епидаура

десно|мини|350п|Место античког Епидаура, савремени Цавтат

Источни Јадран био је насељен још почетком неолита, а најближа околина Дубровника, укључујући и саме литице Рагузе, биле су насељене током бронзаног и гвозденог доба.Željko Rapanić, Arheološka istraživanja nakon potresa i počeci Dubrovnika. У: Obnova Dubrovnika 1979—1989, Dubrovnik. (1989). стр. 339.—345

Током старог века, центар регије се налазио у данашњем Цавтату. Пре -{V}- и -{IV}- века п. н. е., ширу регију око данашњег Дубровника и Цавтата су насељавала илирска племена Плерејаца и Ардијејаца,M. Šašel Kos, Appian and Illyricum."In like manner the Ardiæi, who were distinguished for their maritime power, were finally destroyed by the Autarienses, whose land forces were stronger, but whom they had often defeated. да би који век касније овде настала грчка колонија.Aulus Hirtius, De Bello Alexandrino XIVAustria: Her People & Their Homelands by James Baker, "«… dates back to the sixth century B.c., when the Greeks founded here Epidaurus» Године 228. п. н. е. ова колонија долази под власт Римљана, која се 47. године п. н. е. помиње под романизованим илирским именом Епидаур („место иза шуме” или „брег/брдо”, ). Данас, Цавтат има сачуване бројне споменике римске културе, као што су: позориште, римска гробља, градске зидине, акведукт,. 1. izd., Humanitarno društvo Župe dubrovačke. остаци неколико палата од којих је најпознатија вила Банац, у којој је тренутно налази седиште модерне општине Конавле.Званични сајт Општина Конавли

У време Римског царства, у околини Епидаура су се налазиле војна утврђења, а једно од њих је било смештено на литици Срђ, (брдо изнад модерног Дубровника). Рагуза је такође, била место одређене важности за Римљане и народе пре њих. Археолошки налази на Локруму сежу у -{V}-— -{VI}- век п. н. е. Подручје града Епидаура је примило хришћанство средином -{IV}- века, док је подручје данашњег Дубровника покрштено током -{V}- века. Докази за то је хришћанско гробље у Сланоме, близу Дубровника.

Током -{III}- и -{IV}- века, на простор Балкана проваљују германска племена Гота, затим варварски Хуни„However, the seed and origin of all the ruin and various disasters that the wrath of Mars aroused … we have found to be (the invasions of the Huns)”. Ammianus 1922, XXXI, ch. 2 Иза ових задњих, на Балкану остаје пустош,Л. Н. Гумилёв Древняя Русь и Великая степь Византия, авары и анты в правление Маврикия а у њиховим походима страдају многи римски градови у Далмацији, између осталог и Епидаур.

Оснивање Дубровника 300п|лево|мини|Дубровник окружен српским земљама у 9. веку Оснивање Дубровника пада у време када се на опустошеним балканским подручјима још нису стишала превирања настала провалом освајача са истока, Гота, Хуна, Авара и Словена. Остаци романског становништва временом се повлаче у далматинске приморске градове, да би под заштитом Византије очували своје културне и политичке традиције.

У залеђу се током 6. и 7. века настањују словенска племена која се организују у племенске савезе. Стара традиција, коју средином -{X}- века спомиње византијски цар Константин Порфирогенит, каже да су Дубровник основале избеглице из порушеног римског града Епидаура пошто су га почетком -{VII}- века уништили Авари и Словени.Константин Порфирогенит, ca. 950, -{De Administrando Imperio}-,-{ The early history of the Slavonic settlements in Dalmatia, Croatia, & Serbia}- (1920)

Након разарања Епидаура, почетком -{VII}- века, у подножје већ постојећег утврђења стижу романске избеглице које оснивају нови град, а у њиховом залеђу насељавају се српска племена Захумљани, Травуњани и Конављани. Временом, ова српска племена насељавају и обалу, а уз тај избеглички град оснивају и своје насеље које по дубокој храстовој шуми називају Дубрава. С друге стране, романско становништво своје насеље назива по литици (), које ће низом фонетских промена касније добити италијанско име Рагузијум / Рагуза (),PRÊTRE DE DIOCLEE RagusaIl passo è citato in Robin Harris, Storia e vita di Ragusa. Dubrovnik, la piccola Repubblica adriatica, Santi Quaranta, Treviso (2008). стр. 21. које је први пут поменуо анонимни космограф из Равене око 667. године. О овим избеглицама из Епидаура нема много података. Зна се да су се придошлице чврсто оградили у дрвеним кућама и зидинама и тако ту започели нови живот.

Овај малени романски „каструм” у потпуности је био окружен словенским (српским) досељеницима. Уски мочварни канал који се налазио на месту данашњег Страдуна (Плаце), а који је делио литицу од копна и уједно ова два насеља, насут је током -{X}- и -{XI}- века, а комплетно насељено подручје опасано је зидинама. Овим је град уједињен.

Византијска власт 300п|десно|мини|Свети Влахо, заштитник Дубровника Од свог оснивања, па све до -{XII}- века, Дубровник је улазио у састав византијске теме Далмација. Међутим, без обзира на романску властелу, српска већина је асимиловала малобројну романску заједницу, па је за град превагнуло српско име Дубровник (насупрот романском Рагуза). Град се први пут у историји под овим именом спомиње око 850. године, када га је оштетила силна олуја с мора, јер по својој прилици с морске стране није био опасан зидом. Неколико година касније 867, град је био заштићен с те стране, јер су га узалуд опседале сараценске лађе.

Дубровник је засигурно (најкасније) до 924. године имао свога бискупа, што доказује, да је у то време већ био признат као град, те тим имао некакву своју аутономну управу. Године 972, Дубровчани одбијају напад Млечана, а тад настаје и легенда о појављивању Светог Влаха у чију част ће одржавати фестивале, а његов лик ће красити дубровачку заставу.

Године 992, град је спалио самопрокламовани бугарски (македонски) цар Самуило. Након тога, град се обнавља и 999. постаје седиште надбискупије и митрополије. Тако 1000. године, кад је млетачки дужд Петар Орсеоло узео под своју власт византијске градове у северној Далмацији, да их одбрани од Хрвата, те својом флотом допловио до Корчуле, тамо су му изашли у сусрет дубровачки грађани са надбискупом на челу, да му се поклоне. Али тога пута Млечићи не заузеше Дубровник, већ он остаде под управом византијском.

Почетком -{XI}- века, дубровачке лађе биле су препознатљиве широм Средоземља, а Дубровчани познати као вешти морепловци и трговци. Од 1028. до 1034. дубровачке лађе биле су у византијској флоти на грчким обалама и бориле су се против Арапа. Крајем -{XI}- века Дубровник је прешао под власт јужноиталских Нормана, те су дубровачке лађе од 1081. до 1085. ратовале у норманској флоти. Међутим, Дубровник се убрзо опет вратио под византијску власт. 300п|десно|мини|Утврђење Ловријенац, изграђено у -{XI}- веку

Године 1153, арапски географ Идриси прича за Дубровчане, да су вешти ратници, да имају много бродова и да надалеко плове. Свакако, у то време Дубровник је већ био познат као трговачки град, јер је од 1169, кад је склопио први (сачувани) трговачки уговор с италијанским градом Пизом, почео склапати уговоре и с разним градовима у Италији. При крају тога века најпре га, за време рата Византије против Млетака, 1171. привремено освајају Млечани, а за време немира, који су избили у Византији након смрти цара Манојла -{I}- опет се заклонио под заштиту напуљских норманских краљева (1185—1192). Рашки жупан Стефан Немања и брат му хумски кнез Мирослав, након добијања Котора нападају и нормански Дубровник 1185. године. Годину дана касније, Дубровчани, као аутономна општина, признају вазалство и према Србији и њеном владару плаћају „српски данак”. Године 1189, Дубровник је склопио и чувени трговачки уговор са босанским баном Кулином. Тај споразум се дуго сматрао првим документом у коме се становници овог града називају Дубровчани, док се повеља Стефана Немање из 1215. сматрала за документ са првим помињањем имена Дубровник.

Млетачка власт и вазалство Србији мини|десно|300п|Дубровник окружен Србијом Стефана Немање, 12. век Након пада Цариграда 1204. године, у руке крсташа, Дубровчани су били принуђени да од 1205. признају врховну власт Венеције, под чијом влашћу остају све до 1358. године. За ово време, Дубровчани дижу три безуспешне буне, али се млетачке власти нису успели ослободити. Ипак, град је задржао потпуну аутономију, јер су млетачки господари дозволили да локална властела и становништво бира Велико () и Мало веће (), које је уз кнеза, имало још 11 чланова и вршило наредбе издане од Већа умољених (). Дубровник је самостално бирао и све друге своје чиновнике, бана, кнежева заменика, а сам је уређивао и своје односе са суседима против којих је и сам на своју руку ратовао.

Ипак, притиснути суседном Србијом, Дубровник је 1268. пристао на прецизирање српског данка у износа од 2000 перпера на дан Светог Димитрија — Митровдан, чиме је дошао и под вазалство Србије. На челу Дубровачке управе био је и даље кнез, али га је слала млетачка влада и то, на две године. Она је одређивала и надбискупа. У млетачким ратовима град би учествовао са неколико оружаних лађа. Оваква комуна је 1272. године добила и свој статут, збирку одредби јавног и приватног права, што је дотад важило, чиме је означен почетак кодификације дубровачког права. Статут је касније допуњаван у -{XIV}- и -{XV}- веку.

Године 1295, у Дубровнику се десио велики пожар, који је уништио цело предграђе Дубраву и велики део града Рагузум (-{Ragusium}-). Због тога, оба насеља су се спојила у једно и више се нису смеле градити дрвене куће. мини|лево|350п|Долазак цара Душана у Дубровник. Рад Марка Мурата

За ово време, Дубровник се већ истиче као богат трговачки град, који своје лађе шаље и у Египат и Црно Море, а своје трговце по целој западној половини Балканског полуострва, нарочито по осталим српским земљама, тадашњој Босни и Србији, где су у својим рукама имали готово сву трговину, а касније и тамошње руднике сребра. У ово доба Дубровник је знатно проширио и своје границе: 1272. самовољно му се покорило острво Ластово, а 1333. српски краљ (касније цар) Душан, у знак наклоности, даровао му је град Стон, полуострво Пељешац и острво Мљет, Душан је Дубровчанима дао и приморје од Стона до Затона, али су ову земљу касније оспорили босански владари, који су је заузели након распада Српског царства, па су је Дубровчанима предали тек 1399. године.

Уопште, Дубровник је због граница и своје трговине имао доста неприлика. Од 1252. до 1253. ратовао је с краљем Урошем -{I}- (а то је први рат, што се зна, да је Дубровник на копну и на своју руку водио). Ратовао је двапут с краљем Милутином (1301. и 1317—1318). С друге стране, цар Душан је био велики пријатељ Дубровника, па је град посетио 1331, а 1350. у Дубровник долази заједно са царицом и сином Урошем. Граду је био наклоњен и цар Урош -{V}-, који му је 1357. даровао нешто земље над самим градом. Правдајући постојање српског данка, хрватски историчари ће током -{XX}- века наћи у плаћању ренте за ову добијену земљу од српских владара, занемарујући чињеницу да је данак и раније исплаћиван.

Живот у средњовековном Дубровнику

Демографија средњег века

Историја Дубровника

Źródło i licencja