Корпоративизам

мини|upright=1.1|Амблеми коришћени од стране средњовековних немачких еснафа и корпорација, приказују различите симболе везане за њихове професије

Корпоративизам је политичка идеологија и политички систем заступања интереса и креирања политике при коме корпоративне групе, као што су пољопривредна, радничка, војна, пословна, научна или еснафска удружења, окупљају се и преговарају о уговорима или политици (колективно преговарање) на основу својих заједничких интереса. Термин потиче од латинске речи corpus, што значи „тело”.

Корпоративизам се не односи на политички систем којим доминирају велики пословни интереси, иако се ови последњи обично називају „корпорацијама” у савременом америчком народном и правном говору. Уместо тога, исправан термин за тај систем био би корпоратократија.

Корпоративизам се развио током 1850-их као одговор на успон класичног либерализма и марксизма, и заговарао је сарадњу међу класама уместо класне борбе. Присталице различитих идеологија, укључујући економски либерализам, фашизам и социјалдемократију, залагали су се за корпоративистичке моделе. Корпоративизам је постао главни принцип италијанског фашизма, а фашистички режим у Италији Бенита Мусолинија заговарао је потпуно интегрисање различитих интереса у државу ради општег добра. Међутим, демократскији нео-корпоративизам често је прихватао трипартизам.

Корпоративистичке идеје изражаване су још од старогрчких и римских друштава, и интегрисане су у Католичко социјално учење и хришћанскодемократске политичке партије. Заговорници су их примењивали у друштвима са широким спектром политичких система, укључујући ауторитаризам, апсолутизам, фашизам, либерализам и социјалдемократију.

Сроднички корпоративизам Сроднички корпоративизам који наглашава кланску, етничку и породичну идентификацију био је уобичајена појава у Африци, Азији и Латинској Америци. Конфучијанска друштва заснована на породицама и клановима у Источној и Југоисточној Азији сматрана су типовима корпоративизма. Исламска друштва често карактеришу јаки кланови који чине основу за заједницу засновану на корпоративистичком друштву.

Политика и политичка економија мини|лево|200п|Платон (лево) и Аристотел (десно)

Комунитарни корпоративизам Рани концепти корпоративизма развили су се у класичној Грчкој. Платон је развио концепт тоталитарног и комунитарног корпоративистичког система природних класа и природних друштвених хијерархија који би био организован на основу функција, тако да би групе сарађивале ради постизања друштвене хармоније наглашавајући колективне интересе уз одбацивање појединачних интереса.

У Политици, Аристотел је описао друштво подељено између природних класа и функционалних сврха: свештеника, владара, робова и ратника. Стари Рим је усвојио грчке концепте корпоративизма у својој сопственој верзији, додајући концепт политичке репрезентације на основу функција који је делио представнике у војне, професионалне и верске групе и успоставио институције за сваку групу познате као колегија.

Након пада Рима у 5. веку и почетка раног средњег века, корпоративистичке организације у западној Европи углавном су биле ограничене на верске редове и на идеју хришћанског братства—посебно у контексту економских трансакција. Од високог средњег века надаље, корпоративистичке организације постале су све чешће у Европи, укључујући групе као што су верски редови, манастири, братства, витешки редови попут Темплара и Тевтонског реда, образовне организације попут новонасталих европских универзитета и учених друштава, повељама градови и слободни царски градови, и посебно еснафски систем који је доминирао економијама насељених центара у Европи. Витешки редови су се посебно истакли током периода Крсташких ратова. Ови корпоративистички системи постојали су упоредо са владајућим сталешким системом средњег века, а чланови првог сталежа (свештенство), другог сталежа (племство) и трећег сталежа (обичан народ) могли су такође учествовати у различитим корпоративистичким телима. Развој еснафског система укључивао је стицање моћи еснафа да регулишу трговину и цене, а чланови еснафа су укључивали занатлије, трговце и друге професионалце. Ова дифузија моћи је важан аспект корпоративистичких економских модела економског управљања и класне сарадње. Међутим, од 16. века надаље, апсолутне монархије почеле су да се сукобљавају са дифузним, децентрализованим моћима средњовековних корпоративистичких тела. Апсолутне монархије током ренесансе и просветитељства постепено су потчиниле корпоративистичке системе и корпоративне групе ауторитету централизованих и апсолутистичких влада, уклањајући све контроле над краљевском моћи које су ова корпоративистичка тела претходно користила.

Након избијања Француске револуције (1789), постојећи апсолутистички корпоративистички систем у Француској је укинут због подржавања друштвене хијерархије и посебне „корпоративне привилегије”. Нова француска влада сматрала је корпоративистичко наглашавање групних права недоследним са владиним промовисањем индивидуалних права. Након тога, корпоративистички системи и корпоративне привилегије широм Европе укинуте су као одговор на Француску револуцију. Од 1789. до 1850-их, већина присталица корпоративизма били су реакционари. Један број реакционарних корпоративиста фаворизовао је корпоративизам како би окончао либерални капитализам и обновио феудални систем. Насупрот реакционарима биле су идеје Анрија де Сен-Симона (1760–1825), чија би предложена „индустријска класа” имала представнике различитих економских група у политичким домовима, за разлику од популарног представљања либералне демократије.

Пригодни корпоративизам У „Политичкој економији Конфедеративних Америчких Држава” (2016), Мајкл Брем Бонер тврди да су Конфедеративне Америчке Државе користиле ад хок средства заснована на ратним околностима да би створиле „пригодну” корпоративистичку државу како би подржале јужњачке ратне напоре током четири године Америчког грађанског рата (1861–1865). Бонер тврди да то чини Конфедерацију „једним од првих светских примера корпоративистичке политичке економије”, иако оне која није намерно створена. „Оно што је почело као експеримент са новим облицима организације”, пише Бонер, „еволуирало је у централизовану државу која је спроводила политике за решавање сваке нове кризе са расположивим економским, индустријским, политичким и људским ресурсима при руци. Конфедеративни политички и економски системи били су директно обликовани брзо променљивим ратним околностима.”

Употреба „пригодног” од стране Бонера има за циљ да нагласи важност коју су непосредне ратне потребе играле у свакој владиној одлуци која је водила ка корпоративистичкој држави, и да умањи свеобухватну намерност у тим одлукама. Бонер инсистира да иако је пригодни корпоративизам укључивао власништво владе Конфедерације над важним ливницама, арсеналима и фабрикама, он није „државни социјализам” јер није био део унапред одређеног плана, већ је настао по потреби. Заиста, неколико објеката је понуђено на продају влади Џеферсона Дејвиса, али су одбијени након инспекције од стране Џосаје Горгаса из Одељења за наоружање. Други историчари, попут Луизе Б. Хил и Раимонда Лурагија, тврде да је национализација индустрије од стране Конфедерације „пример државног социјализма деветнаестог века”.

Према Бонеру,

Конфедерација није била аномалија деветнаестог века, већ први од многих модерних конзервативних контрареволуционарних покрета који су се борили против успона либерализма и неспутаног индустријског капитализма. Конфедеративни лидери покушали су да се одвоје од либералне демократије Севера и очувају своју посебну визију републиканске владе. У том процесу, створили су централизовану модерну владу са пригодним корпоративистичким квалитетима.

Социјални корпоративизам

Од 1850-их надаље, прогресивни корпоративизам развио се као одговор на класични либерализам и марксизам. Прогресивни корпоративисти подржавали су давање групних права припадницима средње и радничке класе како би се обезбедила сарадња међу класама супротно марксистичком концепту класне борбе. До 1870-их и 1880-их, корпоративизам је доживео препород у Европи формирањем синдиката посвећених преговорима са послодавцима.

У свом делу Заједница и друштво (1887), Фердинанд Тенис је започео велики препород корпоративистичке филозофије повезане са развојем неомедијавализма, повећавајући промоцију еснафског социјализма и узрокујући велике промене у социолошкој теорији. Тенис тврди да су органске заједнице засноване на клановима, општинама, породицама и професионалним групама поремећене механичким друштвом економских класа наметнутим од стране капитализма.Петер Ф. Кларен, Томас Џ. Босерт. Promise of development: theories of change in Latin America. Боулдер, Колорадо, САД: Westview Press, 1986.

Немачка Нацистичка партија користила је Тенисову теорију за промоцију свог појма Volksgemeinschaft („народна заједница”).Франсис Лудвиг Карстен, Херман Грамл. The German resistance to Hitler. Беркли и Лос Анђелес, Калифорнија, САД: University of California Press. Међутим, Тенис се противио нацизму: придружио се Социјалдемократској партији Немачке 1932. како би се супротставио фашизму у Немачкој, а Адолф Хитлер му је 1933. одузео почасну професорску титулу.Фердинанд Тенис, Хозе Харис. Community and civil society. Cambridge University Press, 2001 (прво издање 1887. под насловом Gemeinschaft und Gesellschaft). .

Корпоративизам у Католичкој цркви

Године 1881, Папа Лав XIII је наручио од теолога и друштвених мислилаца да проуче корпоративизам и дају његову дефиницију. Године 1884, у Фрајбургу, комисија је прогласила да је корпоративизам „систем друштвене организације који за основу има груписање људи према заједници њихових природних интереса и друштвених функција, и као истински и одговарајући органи државе они усмеравају и координирају рад и капитал у питањима од заједничког интереса”. Корпоративизам је повезан са социолошким концептом структуралног функционализма.

Популарност корпоративизма порасла је крајем 19. века и 1890. формирана је корпоративистичка интернационала, након чега је 1891. објављена Rerum novarum од стране Католичке цркве која је први пут објавила благослов Цркве за синдикате и препоручила политичарима да признају организовани рад. Многе корпоративистичке синдикате у Европи подржала је Католичка црква како би изазвала анархистичке, марксистичке и друге радикалне синдикате, при чему су корпоративистички синдикати били прилично конзервативни у поређењу са својим радикалним ривалима. Неке католичке корпоративистичке државе укључују Аустрију под вођством савезног канцелара Енгелберта Долфуса 1932–1934. и Еквадор под вођством Гарсије Морена (1861–1865 и 1869–1875). Економска визија изложена у Rerum novarum и Quadragesimo anno (1931) такође је утицала на режим (1946–1955 и 1973–1974) Хуана Перона и хустисијализам у Аргентини и утицала на израду Устава Ирске из 1937. Као одговор на римокатолички корпоративизам 1890-их, развио се протестантски корпоративизам, посебно у Немачкој, Холандији и Скандинавији. Међутим, протестантски корпоративизам био је много мање успешан у добијању помоћи од влада него његов римокатолички пандан.

Корпоративни солидаризам мини|200п|Емил Диркем Социолог Емил Диркем (1858–1917) залагао се за облик корпоративизма назван „солидаризам” који је предлагао стварање органске друштвене солидарности друштва кроз функционалну репрезентацију.Ентони Блек, Солидаризам се заснивао на Диркемовом ставу да је динамика људског друштва као колектива различита од динамике појединца, јер је друштво оно што појединцима даје њихова културна и друштвена обележја.Ентони Блек,