Религија ислам има много праваца, секти, школа и традиција. Постоји хадис који говори о томе да је Мухамед рекао да ће се његов умет подијелити на 73 групе, те да ће само једна ући у рај. Према истом хадису, умет је требало подијелити на више група него остале аврамске религије (јудаизам и хришћанство).

Најранији правци Одмах послије Мухамедове смрти у тадашњим исламским земљама, као и оним које ће то тек постати, постепено су се развијала различита схватања вјере. Над свима су се истакла три става, која су се задржала и до данас, уз бројне унутрашње фракције. Та три исламска учења су: сунитски ислам, шиитски ислам и хариџијски ислам ц|800п Сунитски ислам

Сунитски ислам је највећи исламски правац. Према неким изворима, 85% муслимана свијета припада сунитима.Сунитски и шиитски ислам

Насупрот шиитима, сунити вјерују да Мухамед није именовао свог насљедника прије смрти. Након иницијалног периода збуњености, група његових најближих пријатеља састали су се и изабрали Ебу Бекра, Мухамедовог блиског пријатеља и пунца за првог халифа.

Иницијално су сунити вјеровали да позицију халифа треба демократски изабрати, али након прва четири "праведна халифа“ позиција се окренула у насљедну династијску владавину. Након пада Османског царства 1923, нестало је халифата и није изабран ниједан нови халиф.

Сунитске школе мишљења

Школе мишљења или мезхеби, или правне школе, или школе фикха унутар сунитског ислама. Сваки од асхаба је имао јединствену правну школу, али су се те школе постепено консолидовале или одбацивале, па су сада видљиве четири школе мишљења. То су: ханифијски мезхеб, ханбелијски мезхеб, маликијски мезхеб и шафијски мезхеб. Разлике између тих школа манифестују се у малим разликама у практиковању ислама, па их многи сунитски муслимани сматрају у основи истим.

Ханифијски мезхеб

Основан од стране имама Ебу Ханифе. Сматра се једном од „најмекших” исламских школа, отворена је за модерне идеје. Доминантна је међу сунитима у сјеверном Египту, Индијском подконтиненту, Ираку, Турској и многим западним земљама.

Босанскохерцеговачки муслимани највећим дијелом припадају овом мезхебу, а учење овог мезхеба је службено и у Исламској заједници у Босни и Херцеговини.

Називају се и ханефијама (ханефијски мезхеб).

Барелви

Барелвије су сљедбеници покрета унутар сунитског ислама који је почео у Индији и слиједе фикх имама Ебу Ханифе. Највећи опоненти барелвијама су сунитски реформаторски покрети као што је Деобандизам у Индији и Вахабизам у Саудијској Арабији.

Деобанди

Деобанди су муслимани јужне Азије и Авганистана, који слиједе фикх имама Ебу Ханифе. За Талибане се сматра да слиједе учење Деобанди школе.

Маликијски мезхеб

Маликијска школа црпи учења имама Малика. Највише се практикује у Сјеверној и западној Африци. Ово је друга по величини школа, коју слиједи отприлике око 25% муслимана.

Шафијски мезхеб

За оснивача овог мезхеба сматра се имам Шафија. Отприлике 15% муслимана широм свијета су сљедбеници овог мезхеба. Највише сљедбеника има у Египту, Сомалији, Индонезији, Тајланду, Сингапуру и на Филипинима. Ова школа је службена код влада Брунеја и Малезије.

Ханбелијски мезхеб

Сматра се најконзервативнијим од све четири мезхеба. Школа је добила име по имаму Ахмед ибн Ханбелу који је био ученик Шафије. Овај мезхеб преовладава у Саудијској Арабији, Катару, Уједињеним Арапским Емиратима, Бахреину, те дијеловима Омана.

Шиитски ислам

Шиитски ислам је други највећи исламски правац.

Шиитски муслимани вјерују да је Алија изабран од стране Мухамеда да буде вођа исламске заједнице. Они га означавају као првог имама. Остали имами су Алијини потомци. Највећа група шиита вјерује у укупно 12 имама. Према њиховом вјеровању дванаести имам би требало да се појави непосредно прије судњег дана. Шиитски хадиси укључују говор имама.

Шиитске групације Шиити, односно припадници шиитског ислама, сматрају да је Мухамед именовао свог насљедника прије смрти и сматрају да је Алија требало да буде његов насљедник. Такође сматрају да једино Мухамедова породица има право да води исламски умет.

Шиитски ислам је такође подијељен на бројне групације од којих су најзначајније једине три преостале: имамити или џаферије, сљедбеници 12 имама, зејди, исмаилити и батиније.

Имамије

Имамије су највећа групација шиитске школе мишљења. Чине око 80% свих шиита. Најдоминантнији су у Азербејџану, Ирану, Ираку, Либану и Бахреину. Вјерују у број од 12 имама, потомака Мухамеда, и вјерују да ће дванаести имам бити Мехди.

Зејди

Зејди су се одвојили од имамита и исмаилита приликом неслагања око тога ко је пети имам. Имамити и исмаилити вјерују да је то био Мухамед ел Бакир, док зејди вјерују да је то био његов полубрат Зејд ибн Али односно, другим именом Зејд ел Шехид.

Исмаилије

Исмаилије и имамије иницијално прихватају исте принципе у раној историји. Међутим, до њиховог одвајања је дошло приликом прихваћања шестог имама, сина Џафер ес Садика по имену Исмаил ибн Џафер. Исмаил је умро у раној младости, још за вријеме живота његовог оца, који је на његову џеназу сазвао свједоке укључујући гувернера Медине. Исмаилије сматрају да Исмаил није умро, него да је та џеназа била сазвана с циљем да се прикрије истина због страха од Абасидског халифата. Исмаилије такође вјерују да је Исмаил отишао у скровитост, те да ће се појавити као Мехди.

Батиније

Батиније изучавају унутрашњи, скривени, тајновити смисао куранских исказа, те их подвргавају алегоријском тумачењу (те'вил), како би доспјели до унутрашње истине објављеног учења. Код Газалија, батини је технички назив, али и историјска ознака која се односи на сљедбу Батинија.

Талимије

Талимије су сљедбеници учења о подучавању од непогрешивог имама. Талимије су огранак исмаилита и научавали су да је истина само у подучености и подучавању (та'лим) од непогрешивог учитеља (муалим масум). Газали изједначава талимије са батинијама.

Хариџијски ислам

Хариџије, односно „побуњеници“ или „они који су се отцијепили“ је термин који означава исламску секту која је оригинално подржавала Алијин халифат. Након што је он преговарао и постигао арбитражу са Муавијом током исламског грађанског рата у 7. вијеку, они су се отцијепили, тј. отказали су лојалност халифу.Преглед Хариџијског ислама Након тога покренули су сукоб са халифиним људима, у коме бивају поражени. Сматрају се одговорним за убиство Алије р.а.

Хариџијски ислам има три основна начела: признавање само двојице праведних халифа, Ебу Бекра и Омера починиоци великог гријеха сматрају се невјерницима обавезност устајања против халифе/имама који крши сунет Хариџијско схватање ислама умногоме подсјећа на Талибанску праксу у модерном добу, а дјеловање им се подудара са најпознатијом терористичком организацијом Ал Каидом.

Хариџијске групације Хариџијски ортодоксни и фанатични ставови, који су имали за посљедицу обрачунавање са неистомишљеницима водили су их из сукоба у сукоб са припадницима осталих исламских школа мишљења. С обзиром да нису били многобројни, губили су већином све битке. Једина преживјела групација хариџија у модерном добу су ибадије, који су имали најлибералније ставове и који су успјели организовати свој живот са осталим заједницама. Осим њих постојали су још и: езарика, бухејсије, мукримије, аџариде, неџдат, хафсије, харисије, суфрије, и многе друге.

Езарика

Езарика је била најмногољуднија, а уједно и најекстремнија хариџијска секта. Име је добила по имену Ебу Решида Нафи ибн Езрека. Настанили су се у Персији, а дошли су из Басре. У борбама које су водили против муслиманске војске из Басре, а које су трајале пуних 19 година, поражени су, и тиме се означава њихов крај. Готово сви исламски учењаци се слажу да су својим екстремистичким ставовима застранили у вјери.

Неџдат

Настали су од војске која је кренула у помоћ езарикама под водством Неџда ибн Амир ел Ханефија и једног дијела незадовољника Езарика, који су обавијестили Неџда о Езрековим застрањењима у вјери и приклонили се Неџдовој војсци. Основна неслагања те двије скупине, а које су биле брана њиховом уједињењу била су у томе што су Неџдати сматрали да је дозвољено сакривати своју вјеру (текијја) уколико ситуација тако налаже и да муслиманском умету није потребан предводник (халиф или имам).

Ибадије

Једина преживјела хариџијска групација су ибадије, који су концентрисани углавном у Оману. Њихово вјеровање се разликује од осталих хариџија по томе што они вјерују да су они који не слиједе њихово учење невјерници, али не и многобошци. Остале муслимане нехариџије сматрају -{muwehhidunima}- (мувехидун) односно онима који вјерују у Божје јединство (тевхид), али не и вјерницима.

Управо ова умјереност омогућила им је да преживе до данас.

Остали правци Под осталим правцима сврставају се сви оне правци у исламу који нису настали у доба живота Мухамедових савременика, те они који се не могу сврстати унутар једне од основних група, као њена подгрупа или варијација.

Суфизам

Суфизам је термин који означава аскетски и мистички покрет унутар ислама, школу езотеричне исламске филозофије базиране на истраживању спиритуалне истине као дефинитивног циља и постигнућа. Суфизам није огранак сам по себи јер суфије сами себе не сврставају ни у једну грану ислама, мада припадници могу имати и сунитска и шиитска увјерења.

Суфијски редови

Суфије се у своме практиковању окупљају у редове који се зову тарикати. Тарикат је план и програм те метод и режим неког суфијског реда. Постоји дванаест главних тарикатских редова. Они се у свом циљу уједињују али се код примјене, у извјесним прописима разликују.Основно о дервишким редовима према ријешим Фејзулах еф. Хаџибајрића Суфије који се налазе у тарикату називају се дервиши.

Кадирије

Кадирије или кадерије су један од најстаријих суфијских тариката. Добили су име по Абдул Кадиру Гејланију. Ово је један од најраспрострањенијих редова у исламском свијету и може се наћи у Индији, Пакистану, Турској и источној и западној Африци. Такође постоји много припадника и на Балкану. Вјерују у фундаменталне принципе ислама, али интерпретирају их кроз мистичка искуства.

Најпознатија текија у Босни и Херцеговини је Хаџи Синанова текија.

Накшибендије

Накшибендије су један од највећих суфијских редова. Правац је основан 1380. године. Ред је препознатљив по свом тихом зикру (слављењу Бога). Ријеч накшибенди долази од имена Бехаудина Накшибенда, мада се сматра да је оснивач овог реда Ебу Јакуб Јусуф ел Хамедани.

Накшибендијски тарикат је данас најбројнији тарикат у БиХ.

Познате накшибендијске текије у Босни и Херцеговини су: Газилер (данашњи Хигијенски завод у Сарајеву), Скендерија, Једилери, Текија на Оглавку, Текија у Каћунима и Текија у Вукељићима.

Бекташије

Бекташије су основане у 13. вијеку од стране Хаџи Бекташ Валија, којег су припадници овог тариката прогласили светим. Његови присталице сматрају да он потиче од директне Мухамедове лозе. Овај тарикат је претрпио велики утицај од стране Хуруфизма и анадолијских хришћанских секти из којих црпе идеје попут тројства (Алах — Мухамед — Алија).О Бекташијама — Самир Берглеровић Реорганизовао их је Балим Султан у 15. вијеку. Бекташије су концентрисани у Турској и Албанији.

Мевлевије

Оснивач мевлевијског реда је Џелалудин Руми. Припадници овог тариката препознатљиви су по свом плесу, током којег кружећи зикре. Сам плес измислио је Руми, када је тужан због губитка најбољег пријатеља чуо звуке ковача. Зову их кружећи дервиши. Из Коније се овај ред проширио по цијелој Турској и дијеловима западне Азије.

Познати Бошњаци припадници овог тариката су: Исак-бег Исаковић, Фадил-паша Шерифовић и реисул-улема Џемалудин Чаушевић. Меша Селимовић је у својој књизи „Дервиш и смрт” описао дервиша Ахмеда Нурудина, шејха текије Мевлевијског реда.

Јесевије

Оснивач овог дервишког реда је Ахмед ибн Ибрахим ибн Али Јесави, а један од најпознатијих јесевија био је Јунуз Емре.

Руфаије